1 - ВЛАДАРИ ИНТЕРНЕТА

Екран се заплавио и његов кажипрст је постао  моћан. Штап чаробњака који зврком  отвара свет и чека његову Реч. Тада постаје магични окозор који пичи по континентима и размиче просторе, меша времена и нуди државе, градове, догађаје, људе...

- Погледај на Мрежи, молим те, док се ја спремим...

- Шта... да...

- Аутобус за Миријево. Који оно број беше...?

М... – укуцао је у претраживач. Али електроника је била бржа.

Мадагаскар – понудио је претраживач. Comment vas-tu, mom garcon?

 Мадленијум... – додао је следећи ред и испунио страну новим појмовима:
Упознајте најпопуларнијег грађанина Берна!

Ја сам ОК, ти си ОК, зар не?

 Сурфовање у Бризбејну. Чувајте се! Таласи су огромни за вас, континенталце! 

Посетите Каиро, Рим, Мадрид...

Фараон Хоремхеб лично, у служби туристичке агенције, позивао га је са рестауриране фреске.

Римски легионар и шпански конквистадор такође...

Откривено старословенско насеље на обали.... Наши далеки претци, они који су  омирисали Danubius и Византију и планирали како ће на другу обалу...

Отворена репрезентативна изложба Вермера из Делфта... Из плаве безданице Интернета појавила се Млекарица, нагињући ка њему бокал, аватар већине Вермерових слика. Онај  из кога не цури млеко већ само Време, други главни јунак Велике Мреже...

            - И? Шта си нашао?

            - Молим?! Шта да нађем?

            - Миријево! Који аутобус иде за Миријево!?

            - Ево, ево, за час ћу...

            Отворио је Гугл,  виртуелног градоначелника Велике Мреже и почео да куца:

            Miniclip Games 20.400.000 резултата (0,17 секунде/и) – одазвао се Гугл. 

- Mi nismo andjeli  52.400 резултата (0,18 секунде/и).

Наставио је да укуцава: - ...МИР...

Mir 1.620.000.000 резултата (0,22 секунде/и) 

- ...МИР...И...

- Mirini recepti 3.680 резултата (0,22 секунде/и) - Miris jabuka... 770.000 резултата (0,30 секунде/и) – и још неки други, као мириси неизвесности. То треба испричати, да знате шта је то кад их  опет осетите... 

- Молим? – упитао је изненађено. – Мирис јабука?!?!

- Миријево, какве јабуке!... Више ми не треба, нашла сам...

...мириси неизвесности.... прочитао је поново. То треба испричати...

Тектонски потрес из најдубљих слојева његовог потиснутог искуства. Нешто толико давно и другачије да је престало да буде део сазнања. Епизода из једног од његових бивших живота који се управо реинкарнира у њему.

Аватар бивших дана.

Миливој Анђелковић

2 - ЖИВОТ У ВИРТУЕЛНОМ

Интернет је велика црвоточина пуна пречица у чијој утроби, уместо црва, чачкају моћни претраживачи. Један је управо ишчепркао његовог  друга из детињства, Срећка Ч. Оног од кога се у детињству крио иза старих шупљикавих врата.

И сада је проминуо екраном налик тамној сенци, као  некада давно, у дечјој игри. Тада, то је било довољно да побегне на другу страну.

«Како то да ти увек побеђујеш?», знатижељно су питали.

Онда је крио тајну о ситним рупицама кроз које су се назирале сенке покрета. Сада је могао да одговори: - Захваљујући црвоточинама! И на Интернету сам те тако нашао!

Или је то, можда, онај други Срећко, онај из војске? Једини коме је тада завидео: музичар по професији, био је распоређен за библиотекара војничког клуба, а он - за даљу обуку.

Оног магичног  предвечерја када је  пролазио  између павиљона стресао се: неко је тихо плакао и певао. Плача у касарни није било, то је немилосрдно прогнано из војничке мушке епопеје. Песма је, опет, увек била прегласна и дречаво-изазивачка. А сада тај пригушено-мелодични, аветињски вапај и сетни глас који му је успоравао кораке и наводио га да се осврће – где се то налази, шта се то променило у касарнском кругу? Док није распознао меки, лелујави тон Срећковог саксофона из војничког клуба.

Још годинама је то певање сакса чуо дубоко у себи док није у Лондону, на распродаји, наишао на једину ствар која је чекала баш на њега: CD “Sax at the movies”.

Сада је нестрпљиво отворио слику и податке о Срећку Ч. са Фејсбук -а. Пречице и црвоточине Велике Мреже су овог пута омануле: био је то трећи, непознати Срећко Ч, неки који је једино могао да маше заставицом док су они пролазили у строју...

«Захтев за пријатељство» затрептало је док се искључивао са Фејсбук-а.

Хитро је поништио команду и погледао. Сликица некога кога никад није видео, име и презиме без одјека у његовој свести. Кликнуо је «прихвати», квадратић се расплинуо у трепераве црвенкасте цртице, пресложио у «пријатељи» и исправио бројку испод: «957 пријатеља». Стратегија великих бројева. Двадесетак је заиста познавао, двојицу је могао да назове пријатељима, остале највероватније никада неће срести. ФБ «пријатеље» је систематски умножавао јер је то услов да они виде његове линкове и електронске презентације текстова и књига и да, можда, постану читаоци или чак и купци... Успут, погледао би ко су они, чиме се баве, коју музику бирају са Јутјуба и о чему пишу – ако пишу.

Већина је писање свела на основну комуникацију, споменарске песмице и вицкасте коментаре које би «пријатељи» наградили са неколико десетина «свиђа ми се». Фотографије су испуњавале остало: он – она у најлепшем издању, у кругу срећне породице, у веселом друштву у елитном клубу; испод три палме на некој рајској обали...

Једног од њих је познавао: узео је кеш-кредите за летовање у тропима, задужио се за помодан, скуп и набуџен ауто, све то усликао и поставио на свој профил на Фејсбуку.

Сада, он у ауту више не вози себе већ своју слику у скупом возилу и сваки час загледа профил – колико је нових «лајкања»? Колико познатих и непознатих је признало да његов лик на фоткама живи супер живот?

Имиџ до јаја, сервиран у слаткасте порције које крцкају под зубима. Ја сам оно што показују моје слике... Кад у то убедим друге, можда ћу убедити и себе...

Слика жељене садашњости која треба да се прошири у вечност. Електронска бајалица замењује будућност; живот у виртуелном је слика у шареној кугли Фејсбука као баба-врачаре. Треперава привременост дигиталног постаје електронска магистрала којом хрлимо јер се на сваком завијутку појављује велики путоказ са светлећим словима: ОВУДА!

Велик као свако ново обећање и нова НАДА.

Миливој Анђелковић - Из књиге у настајању: «Аватари наших дана»

 

3 – ОСЛОБОЂЕН ОД ЖИВОТА

У е-пошти чекали су га огласи, позив да посети нови секс-сајт,

банкарска уплатница на његово име и презиме, на енглеском језику, са бајколиком бројком од 1.219.998, 00 долара за коју треба да пошаље преостале личне податке, опомена његовог провајдера да је е-сандуче претрпано и да ће пући и понуда да се запосли на луксузном данском броду-хотелу за крстарење до Полинезије. Прва два је одмах избрисао; уплатницу погледао дивећи се уписаној бројци,

у опомену гвирнуо док није нашао

Оба «лажњака» је једним кликом хитнуо у непостојање и отворио последњи имејл – понуду за запослење.

Избор из снова: од музичара и аниматора до келнера и собарица, са платом, бакшишима, бонусима... Услов је да агенцији у Србији пошаљеш копије докумената и 380 данских круна „за превод радне књижице“ и 265 круна  „таксе за рад и боравак“, са провизијом за слање новца. Укупно, око 110 евра. Ако се навуче њих 30, 50 или више, бројка постаје примамљива.

Ови наши су брзи, мислио је, одмах прелазе на евре. Странци варају на дуге стазе, забљесну  те иностраним рачуном, милионском бројком и брзом уплатом. Кад добију личне податке и бројеве рачуна, наплатиће и твоја будућа примања. Ако немаш ни цвоњка, опет су на добитку јер добијеним лозинкама и шифрама улазе у твој комп и претварају га у полигон за емитовање сличних лажњака за неупућене и наивне

Иста шема као она ранија, италијанска.... Једног од актера је познавао из војске, после више година препознали су се у кафићу.

- Радим са туристима – похвалио се.  – Наутика, луксузни аранжмани...

Пред њим су стајале фотокопије пријава и уплатница.

- Како их проналазиш? – зачудио се.

- Проналазим??? – осмехнуо се. – Сами се јављају. Огласи, лични позиви... А Фејсбук, знаш шта је то?

Неуверљиво је климуо главом.

- Знам... Чуо сам...

- Тај Фејсбук, он је чудо!

- Фотке? – сугестивно је додао, као, снебивајући се.

Подозриво га је погледао.

- Да, фотке. Пошаљем рекламне. Неки их одмах окаче. Па пожеле да буду тамо.

- Толико белосветских путника? – зачуди се, као, диви му се.

- Буде и путника. Већина би да ради и путује. Боље на лукс-броду по Карибима него у неком сумњивом хотелу...

Брзо је спустио руку на папире пред собом, погнуо се и гурнуо руку под јакну.

Један младић је прошао поред њиховог стола и отишао у дубину сале. Познаник се усправио,  покупио папире, климнуо главом и изашао.

Рука под јакну, сетио се. Он је и у униформи носио «скакавац»

Давао му је снагу и осећај да је јачи и способнији од њих, маминих синова. Као јунак са филма, живи узбудљивим животом  да се не би угушио у маси оних које више не може да достигне.

Сада је његова арена промењена у борбу за опстанак. Љуштура филмског јунака је нестала без трага. Они који смишљају и организују акције, мали и велики босови, они су на луксузним «крузерима» и у светским лукама убирају лову од његовог ризичног црнчења.

А он је ослобођен принуда свакидашњице и саобраћа са скривеним бос(г)овима као са елементима своје судбине.

    Миливој Анђелковић

4 – ХЕРМЕСОВ ЛИНК

Кажу да су чуда нестала и да припадају прошлим временима и понеком романтичарски понетом романсијеру, љубитељу фантастике.  Никад се више неће догодити, веле, ако се икад и догодила, она прича о кинеском сликару који је савршено насликао језеро са чамцем. И, када је цар почео да налази мане на слици, језеро је надошло и поплавило двор, а сликар је сео у чамац и отпловио...

            Таква отварања нове, скривене реалности свакодневно се догађају.  Ослушните око себе  - то што нам политичари говоре, зар то није креирање нове, обећавајуће реалности која ће се догодити ако... под условом... за десет година.... Онда, присан разговор са нама блиским, тренутак нечијег поверавања, прихватање неког  уметничког дела које нас дубоко додирне - све  су то језера која долазе по нас, откривајући  емоције, догађања и светове које нисмо ни слутили.

Док се бријао, суочен са борама које се појављују испод сапунице, све дубљим залисцима и белином у коси, сећао се свог ранијег лика. Овај сада једва да је познавао. А сваки покрет пред огледалом одражавао је нови лик њега садашњег, другачију од претходне. Када се искоси, види одраз који не препознаје. Недавно, у луксузно уређеном тоалету кафића, укочио се у тренутку – неко је био иза њега, окренут леђима. Успео је да потисне први шок и рационално сагледа ситуацију – није било Другог већ му је систем паралелних огледала на зидовима показивао оно што никада није видео – његову слику са леђа. У неверици је зурио у опуштена рамена, спљоштену лобању истањених власи и повећи пропланак без косе који је подсмешљиво рефлектовао светлост да отклони забуну и одбаци сваку утешну илузију.

 

Био је то Он лично и није се препознавао. ЈА у њему суочило се са једним од његових ЈА које круже светом.

Који сам  заиста ЈА? – упитао се. Онај ранији, овај сада, неки будући какав ћу тек изгледати? Од свих тих одраза, који је заиста мој? Сви они, многобројни; они које одабере он сам, његови ближњи, познаници, случајни пролазници... Множина мојих ЈА, мислио је, већ постоји у другима, а нови, другачији ЈА се шеткају около. Моји познаници, и ја сам, од свих тих одраза видимо онај који желимо. Наша жеља је проширила стварност по нашој мери и пребацила нас у мод виртуелног. Виртуелно је наша најдубља жеља и сан, илузија коју свакодневно призивамо уз помоћ електронике...

Укључио је рачунар, покренуо Експлорер, отворио свој сајт и кликнуо «мишем» на један од линкова. У сваком од њих се догађа чудо налик на призор у магичној кугли. Отварају се непознати простори, оживљавају нечија туђа, или његова времена. Све постоји истовремено, Интернет је свепростор и свевреме, он проширује реалност и своди стварност на праву меру – на тренутак који управо пролази и у коме одјекују флешеви прошлог, садашњег и будућег.

Тада је помислио, са сетним осмехом у углу усана:  реалност, па то је само један линк!

- Добро си то рекао – реалност је само један линк. Оно што управо додајемо укупном свепостојању.

- Додајемо га – одговарио је пратећи своју мисао - јер га препознајемо као... – и ту је заћутао затечен оним што се управо догађа пред њим.

Са друге стране екрана говорио му је младић, складног лица и наглашених црта као  исклесаних у камену. Видећи његове запрепашћене очи он му брзо намигну и, да га увери у своје постојање, лагано испружи руку и отресе невидљиву прашину са својих крилаца на раменима.

Хермес! – сине му у свести. Гласник који лети кроз простор и време, посредник између људи и богова!

- Да, ја сам – потврди лик спокојно. – Шта си се укочио, као да ме ниси очекивао.

- Ни... сам... – одговорио је збуњено, стискајући руке да се увери да је будан и још увек свестан.

- Е, ту грешиш! Ти си од оних који ме повремено баш ангажују. Разносим твоје умотворине и омашке, а за тебе чувам поруке из прошлости. Неке си примио, а остале ћеш добити када за њих будеш спреман. Видимо се! – одмахну и сјури се у дубину екрана, сажимајући се у светлосни сноп  који пулсира и топи се.

Пред њим се заплавио екран са отвореним Експлорером и сличицом коју је одмах препознао – на њега се победнички кезило Време рушећи се, уз сребрни цилик звонца,  као погођена мета на вашарском стрелишту.

Миливој Анђелковић

 

5 – ВИРТУЕЛНО ПРАВО НА ГРЕШКУ

Како одвојити децу од компјутерских игрица? Велика дилема која мучи психологе, родитеље, педагоге...

 

Говоре и пишу о томе, забринуто климају главама и врате се да читају новине и гледају телевизију у којима су слични садржаји, само разрађенији и гламурознији, и забрањени за младе. Разлика је у томе што су игрице директније и што активирају дете које «осваја» многобројне  нивое, док родитељи уздишу над «судбинама» главних јунака у 36. наставку популарне серије.

Да опседнутост игром има смисла тврдио је још Херодот, «отац историје» из 5. века пре нове ере.

Он је забележио како су игре спасле цео један народ. У краљевству Лидија, пише он, измишљене су игре са коцкицама у време несташице хране. Наређено је да сви у краљевству једног дана једу а следећег дана играју  игре, јер ће то изазвати осећај задовољства и испуњености, па ће играчи потиснути осећај глади. Тако су преживели пуних 18 година...

И данас су игре скровиште од окружења, другачији свет у коме се добија оно што човеку недостаје. У on line световима играчи могу да постигну више него у стварном животу, остварују боље везе, добијају боље узвратне реакције и више су награђени него у стварном животу. Игрице лече децу од света одраслих, оне су (пре)наглашени сурогат улице. На екрану деца побеђују, на улици једва преживљавају.

Добро се сећао свог првог сусрета са оним што ће се касније назвати игрицама. И то са игром која је тада била цењена као вештина ума, памћења, промишљене стратегије и тактике – са шахом.

Тада је био у Амстердаму, први пут. Град који га је фасцинирао. Пре свега људи – све могуће расе и народи који постоје су били ту, на улицама, у истом, заједничком простору. Чак и Индијанац, истина у облику кипа испред неке радње. Затим небо, огромно небо на крају света, највеће које је икада  видео.

Канали, кафеи, тргови, један је био дизајниран као велика шаховска табла са фигурама људске висине. Светла и тамна поља на којима људи покрећу велике фигуре, или фигуре покрећу људе, у битку, живот, призивање смисла...

Град који се памти и који инспирише, јер је другачији од осталих. Лепота и нека директна огољеност људи и природе, од оног што је лепо до врло порочног.

Памтио га је и по томе што је у њему, у робној кући на тргу Дам са великом књижаром на последњем спрату, одиграо прву шаховску партију са компјутером. Био је очигледно на најслабијем нивоу, да привуче купце, и једног тренутка је био слободан.

Почео је стандардно, да се увери да машина заиста игра, и добио праве потезе као одговоре. Около се сакупило неколико посматрача и више није могао да одустане, то је већ било питање престижа.

Међутим, компјутер се није предавао. Што год покуша, у комбинацијама са два-три потеза, машина нађе прави одговор и засветлуца свим пољима – на теби је ред. Схватио је да његов противник не може да погреши у стандардној игри и уплашио се да ће изгубити.  Покушао се да се сабере – па то је машина... Шта је то што ја имам, а она нема? Интуиција? И кренуо је у ризични напад са жртвама фигура – да славно изгуби ако не може да победи. Испоставило се су да његова бојазан од пораза и интуиција били прави савезници и он га је славно матирао уз аплауз присутних.

- Одлично играте! – хвалили су га посматрачи.

- Мама, овај чика је покварио компјутер! – обавестио је мајку дечкић који је пратио светлуцање поља и загледао фигуре.

Једино је продавац остао доследан себи: - Купујете? – упита је.

– Наравно – одговорио је. – Али не данас.

Реч је одржао кроз неколико година и од тада много више партија изгубио него што их је добио, уз стални, утешни коментар:

- Ха, сада си победио, али – сети се Амстердама!

Откуд сад та победничка успомена, упитао се, она која га и данас испуњава задовољством? Свако сећање је вредно; то се један од његових бивших живота отвара, да га подсети на своје постојање. Али зашто у овом тренутку? Да ли је то опомена замаскирана као носталгија, да прошло ограничи лоше у садашњости? И да га ободри – овако си раније побеђивао, изгураћеш ти и сада...?

Тада, док се осећао победнички, није било флешева сећања. Његов сан се догађао. Али када је све прошло, када су поразе почели да смењују губици, тада је сећање постало носталгија.

У компјутерској игри, сетио се, постоји «ресет». Поништавање започетог и повратак на почетак.

То је право на грешку, оно што немамо у животу. Е-машина је хуманија; њу је створио човек да себи олакша живот. Виртуелизовао је своју судбину да би се лакше изборио са њом и приближио је својој великој жељи и сну.

Миливој Анђелковић

 Наставак текста је 6. на /6.htmlhttp://e-knjizevnost.blogspot.com/2012/10/6.html